Čubura

Moji baba i deda su se rodili u istoj ulici na Čuburi. Komšijska ljubav. Pradeda, babin otac, se tu doselio jer je bio veterinar i imao više pasa. Čubura je u to vreme bila predgrađe – niske kuće, zanatlije, kaldrma i prašina. Skoro pa selo. U generaciji mog oca, koji se rodio u toj istoj ulici, Čubura je već postala kraj legendaran po lokalnim anegdotama zanatlija, boema, lokalnih ekscentrika i šaljivdžija od kojih je retko ko bio trezan. U toj istoj ulici smo se rodili i moj brat i ja. Tako to biva na selu. Sve u par ulica.

Baka nas je slala sa šerpicom na tufne u Sokolac po škembiće. Tamo bismo sreli deda-ujaka, u društvu raznih ćora, ćopa, ušatih i muta, kako polu pijan smišlja koga će sledećeg da zeza. Babe su iznosile hoklice na ulicu, pred kapiju, gde su kafenisale a mi igrali žmurke po komšijskim dvorištima. A ta dvorišta – zajednička česma na sredini i svakom po soba, dve…

U čuburskom parku smo se vozili u autobilićima na sudaranje a na Kalenić išli po mekike. Znali smo svakog kasapina, pekara, električara i vodoinstalatera po imenu.

Sad je to, kao, kul kraj u koji se doseljavaju, kao, kul ljudi. Međutim, nema više ćore, ćope, ušketa i mutavog… A bez njih Čubura je samo splet ulica sa zgradama. Ćope i Ćore verovatno ne bi ni bile dobrodošle u tako komifo komšiluku.

Ja trenutno živim u jednom drugom selu tamo gde se “grad” survava u Mirijevo. Držim pse i imam česmu u sred dvorišta. Svako jutro me budi jedan ćuk. Baraba. Jednog dana će moji unuci pisati o tome kako se ovde nekada živelo pre nego što je to postalo moderno.

Preuzeto: Ivana Gajić

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *