Priča nam čika Miši kako je osamdesetih radio u firmi kao varioc. Seća se, jednom prilikom su radili neki gasovod, varili cevi, četiri meseca je to trajalo, svakog meseca plata ekstra, plus terenski dodatak, pa dnevnica i na kraju meseca firma deli “višak“ novca radnicima. On sastavi te četiri plate i kupi Zastava Stojadina. U ono vreme, j*bački auto. Komentariše kako smo u to vreme bili ekonomska sila na Balkanu, tada smo bili ekonomski tigar, sada smo kaže ker u bunaru. Kasnije, devedesetih, došli sloba, tuđman, alija, ubedili narod da se više isplati da se makljamo i p*bijemo kao ljudi, nego da radimo, firma propala, čika Miši radio kod nekih “privatnika”, neprijavljen naravno, sada ima penziju 20 000 dinara.
E sad, ako se držimo matematike drugog dnevnika i dnevnih novina u Srbiji, čika Miši nije u pravu kada kaže da je tada bilo bolje. Dakle ovako, ako danas spoji četiri penzije, pod uslovom da ne jede, ne pije i ne plaća dažbine, čika Miši i danas može da kupi Stojadina. Doduše isto godište kao i onaj kojeg je kupio prvi put, ali šta…
Ufff, Čika Miši, izvini, ali morao sam da te umešam u ovo naše blato, znam da se nećete naljutiiti i da ćete razumeti moj sarkazam, zdrav nam bio legendo.
A ti Tigre na biciklu, otpale ti šare, imaš šugu, svi te izbegavaju, spao ti lanac, obe gume probušene a umesto kormana ti ugradili dildo. Što je najgore od svega, kotrljaš se pogrešnim putem već duže vreme.
Autor: Nebojša od Zrenjanina
Ne laordaj. I ja sam živeo I radio u to vreme. I znam kako je bilo. Plate bedne više činovnika nego radnika. U mom preduzeću 200 radnika 400 činovnika. Pola fabrika su bile političke tvorevine i nerentabilne. Taj čiča nije davao pare na mobilne, internet i po kafićima nego je nosio kući. Osim hleba nije imalo mnogo čega drugog da se kupi.