Čekićanje – dom zdravlja

Dom zdravlja, četrnaesti sat čekanja u redu, još samo 948 usamljenih i pohipohondarenih baba željnih pažnje ispred mene. Dolazi neka kobila od 50 godina, ljubičasta kosa, neke ogrlice od Ozrena Soldatovića, bunda od mamuta i torbica od jednoroga. Ultom stavila pudera, šminke za 4 preCtave, ružnija od svega i stasa kao morž izgovara dok pokušava da prođe pored mene:

“Samo malo ja moram nešto da pitam.”

Nikakav problem gospođo, rado ću Vam odgovoriti.

“Skloni se, moram doktoricu samo nešto da pitam.”

Aaa, to nikako, zadnjeg kojeg smo pustili “samo nešto da pita”, ušao je unutra, oženio doktoricu, i evo imaju troje odrasle dece. Ta priča više ne može da prođe, da izvinete, da jebe oca.

“A koji si ti faktor da ovde nešto određuješ!?”

Ja sam Čekač_2000. Moji preci su se spustili sa Transilvanijskih planina u Panonsko more pre nekih dve iljade godina i ja od tad evo čekam na red kod doktora, i isto hoću samo nešto da pitam.

“Ti si izgleda za psihijatriju!”

Uvek su mi to govorili, svim svojim devojkama i ortacima sam uvek bio psihijatar. Vi ste vidim veoma pronicljivi, možda bi bilo bolje da potražite svoje odgovore sistemom Agate Kristi ili telepatijom.

“Bože, ovo još nisam doživela.”

Znam, i meni je bilo teško kad sam shvatio da demokraCki moram da ispoštujem red, iako pola ovih baba oko mene “umire” već 30 godina.

“Ali čoveče ja imam hitan slučaj!”

Da, znam, ta bunda samo što nije uginula.

“E sad ću da zovem muža, sad ćeš ti da vidiš!”

Može, neka dođe Ozren Soldatović i neka povede i Rokija i nosatog batlera, i ovako svakog momenta očekujem ćaleta da se vrati iz apoteke, a on je igrom slučajnosti veoma živčan, prejak i iz Crvenke.

“SRAM TE BILO!”

Bilo pa prošlo.

Ode kurva.

Autor: Rumun_2000

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *