Broš

“Ne pipaj dete, prljave su ti ruke!”
“Ne prilazi detetu, ko zna šta si usput pokupio!”
“Ostavi to, to je za dete!”
“Daj pare. Treba za dete.”

Bezmalo svakog dana slušamo ovaj neupravni govor, bez oslovljavanja, bez poštovanja, naredbodavni i zahtevni. Ne iznenađuje me toliko opravdanost na koju se pozivaju “mlade snajke” koliko pokornost sa kojom očevi i majke njihovih supruga izvršavaju sve što se od njih zahteva – deda i baba možeš biti samo kada daješ, inače svoju ljubav i potrebu za unučetom ispunjavaš kada ti se dozvoli. Došlo novo vreme, promenile se glave kuće, ne znam, možda tako treba, možda ne razumem jer sam iz nekog drugog vremena, onog čiji zabeleženi detalj gledam listajući stare albume, bukvalno ukradene iz roditeljske kuće, zbog čega me i dan danas prekorevaju.
Ćutim, ne mogu da im objasnim zašto ni po koju cenu nisam htela da ostavim uspomene na crno – belim fotografijama, zašto bezbroj puta gledam ovu sliku…
“Mimo, Make,brgo, brgo!”

Ostavljamo sve, kao vihorom nošene trčimo u zagrljaj dedi, vraća se sa vašara, nadamo se liciderskim srcima sa maleckim ogledalima, voda nam na usta kreće. Saginje se, onako krupan i visok da nas obe primi u zagrljaj, diže nas visoko, vrištimo od sreće dok nas vrti u krug, spušta nas ošamućene na zemlju i poseže u džep, skakućemo od nestrpljenja, deda otvara dlan i na njemu su dva plastična broša, kruška i jabuka.

Na velikom dedinom dlanu obeleženom teškim radom, mukom, ožiljcima i neopranom prašinom dva plastična ukrasa, okice nam se šire, istovremeno posežemo i nepogrešivo biramo – Make jabuku, a ja krušku, zaboravljamo na jedvačekani slatkiš, kačimo naše broševe kako znamo i umemo, trčimo da se pohvalimo svima po kući i dvorištu…
“Eeeee, a srca?”

Nije zaboravio, nije, vraćamo se, ljubimo čekinjave obraze, grebuckaju nas i golicaju, opipavamo džepove, nema ništa!? Deda poseže u svoju torbu što mu večito na motoru visi i izmedju alata i svakojakih drangulija vadi dva liciderska srca napola umotana u masni papir…
“A bre, Bale, pa dal’ u štrokavu torbu turi toj za decu?” – prababa stiže polako, da vidi zbog čega kao kučići skičimo i radujemo se.
“Što? Šta će im fali?” – deda je iskreno začudjen i to je jedini odgovor na odmahivanje glavom njegove majke, majka i strina se smeju našoj radosti i kače nam broševe na levu stranu grudi. Tako treba.

I sada na nepcima osećam prašnjavu slast liciderskih srca, i sada mi se ovo srce nadima od jačine dedine ljubavi u zagrljaju stisnute, i sada me duša boli što nam je uvek svega davao više no što je imao, više no što smo se nadale, da bi nas uvek obradovao. Malo smo znale i htele, mnogo i uvek se radovale… Prašnjavom, okrnjenom, plastičnom, iz ogromne ljubavi datom…
Nailazim na ovu sliku neki dan i dugo gledam u tri lica. Sijam, sa svojom voljenom kruškicom, tata nas je uslikao baš onog dana kada je Maka svoju jabuku izgubila. Smešim se dok me sećanja preplavljuju… Ako je istinita stara indijanska legenda da svaka fotografija uzme deo duše onoga ko je uslikan, jedno je sigurno:
Deda nikada nije sa ovog sveta otišao, u gledanju i sećanju mi živi…

P.S. Ruke onih koje volimo nikada nisu prljave, to je dodir za kojim se žudi i kojeg se celog života seća, svoje novce sada sama zaradjujem, a nikada se ničemu što sebi kupim ne umem obradovati kao onom brošu, od plastike, sa nekog vašara…
Smislena ćutanja i besmislene priče

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.