Danas odem do majke spremila neka carska rebra, supu, krompir, unuku i meni. Gledam je jadna pogrbila se jedva ide, reko pusti kevo mi ćemo. Oprao joj sudove sve sredio, naložio centralno, otišao do radnje. Ruke joj se zgrčile, staračke pege presijavaše se pod suncem, jedva hoda a nekad intelektualac, ekonomista, radila u Minelu, to su bili petkom ručkovi sa kolegama u najboljim restoranima, šopinzi u Češkoj, Italiji, celoj Evropi.
Danas penzija ona i ćale, još matori radi privatno, dirinči 13. godina gde zatreba, i opet nemaju jer su u kreditima kupe bratu, kupe meni, šta god treba, ćale malo malo pa pune kese, majka klincima šušne po neku kintu, da i meni koliko puta kaže neka ti nek imaš. Plače mi se, steglo u grlu. Čitav život si dirinčio da i u penziji moraš da radiš, mesto da mi izdržavamo roditelje, oni nas pomažu i dan danas, i svaki penzioner ima na grbači decu, unuke, i ne vole svi ovog kome ime nećemo pominjati, i ne podržavaju svi njegovu borbu, borbu za poltrone i njihove žene, švalerke, kuće, vikendice, odmore, šopinge, ne, ima ih koji još misle malo i glavom.
Ne krivim ih danas se ratovi ne vode vojskom, mediji, mediji su to oružje koje je ubojitije od nuklearke. Na žalost medija kod nas nema, bar u obliku kojem bi trebalo. Neko prati i ovo što pišem ne bi me čudilo i bez posla da ostanem ali mi je muka više i opor je ukus u ustima, gorak, grebe.
Sistem vrednosti je u rangu Papue Nove Gvineje i poslednjih kanibalista na planeti, ko mu da ogledalce ostaviće ga za užinu za nedeljni ručak, ostale, ostale će odmah na trpezu. Dotakli smo dno, težimo ka mulju, talogu, crnilu Zemljinog jezgra, onoj usijanoj lavi što preti da nas sve žive sagori, a mogli smo puno bolje i šansu smo imali ali je nismo iskoristili. I proćiće puno zima i leta dok ovde ne zavlada ljudskost. Osvrnite se oko sebe, naćićete uvek nekog ko buši, bunari, potkopava temelje života. Nema tu mudrosti takvi smo, mentalitet, zapisano u kodu, izdavali smo svoje, rođene, kumove, i nismo nebeski narod kako znamo za sebe reći, daleko smo od toga. Mi smo samo jedan nesrećan narod sa lepim slikama na društvenim mrežama. I ništa više od toga. Narod koji o ljudima još uvek sudi na osnovu fizičkog izgleda i materijalnog stanja.
Ima izuzetaka da me bukvalisti ne shvate pogrešno. Danas je sramota biti kulturan, voleti jednu ženu, biti empata. Za kraj ja volim ovu zemlju i ovaj narod i ne moram misliti kao oni, niti ću. Dugačko je i mislim da crnji tweet nisam napisao. Bog nas čuvao.
Autor: ČAJNING BOXING del HLORO
Be First to Comment