Jednom sam vadila neko mače iz neke rupe u betonu kod Zepter hotela na Zelenjaku. Dva miliona ljudi u gradu i niko da mi pomogne, ja sva prljava, valjam se po podu, ne mogu da je dohvatim i plačem. Veterina me odj*bala samo tako. Od svih prolaznika prilazi mi beskućnik i pita je l treba pomoć. Ja mu objasnim šta se dešava.
Bio neki lim tu koji ja nisam mogla da pomerim i on zgrabi i otkine ga. Napravili prostor da može da se siđe u rupu i ja šta ću krenem da skačem i on mi pomogne. Hvatam mače i on mi pomaže da izađem. Držao je macu dok sam ja kupovala fiziološki i pričala sa vetom. Onda je držao dok sam joj čistila oči od gnoja i sve vreme joj ponavljao da će sve biti okej i da mora da nam veruje.
Završi se taj užasan dan, macu udomim u rekordnom roku. Posle par dana skupila sam ćebad, čarape, veš, jakne, cipele i tako neke stvari i odnela mu. Pošto nije bio tamo, ostavila sam stvari tu gde su već bile neke njegove i sela u kafić preko puta.
On dolazi, video stvari i okreće se oko sebe i ne vidi nikoga ko je možda to ostavio i shvata da je za njega. Kreće da vadi iz kese i počinje da plače onako snažno da se celim telom pomera dok jeca. To mi je bila jedna od najstrašnijih i najbolnijih lekcija u životu.
Dan danas odem tamo i ostavim mu nešto hrane, love, šta god. Naše malo je nekome sve i to njje kliše već istina. A nesrećni ljudi poput njega uglavnom imaju ogromno srce. Cenite ono što imate i ne budite govna prema drugima pogotovo ako ne znate njihovu priču.
Autor: Brbljivo_magare
Be First to Comment