Američke krofne

Za to letovanje na jedvite jade smo sakupili novce. Preumorni, sa petogodišnjskom, radoznalim i kao u vodi rodjenom, bez ikakvih prohteva i posebnih zahteva, mislili smo da će nam sasvim dovoljno biti desetodnevna promena klime i društvo prijatelja i njihove dece – šestoro nas i petoro predškolaca i prvaka, u malom, mirnom mestu, kud ćeš lepše!?

I sve je bilo u redu do jednog poslepodneva kada je “krofničar” prošetao plažom, iz sveg glasa vičući: “Američke krofnice, američke krofnice!”
Pogledi sve dece okretoše se ka njemu i prvi se javi moj sin: “Mama, kupi mi američke krofnice!”

U stomaku mi se istog trenutka salto napravi – ajde, za jednu porciju bi imalo para, ali kako jednom kupiti, gde je još njih četvoro, znam kako je, sve dele, šta će sa jednom porcijom…
“Simče, vidiš li koliko je peska i prašine na plaži, vidiš li da se ruke ne peru, znaš li da se u istoj masnoći prži ceo dan, to nimalo nije zdravo…” – ne znam šta sam još u trenutku smislila, samo znam da jedinu pravu istinu nisam rekla, da nemamo para. I prođe čovek što prodaje krofnice i moje dete ne pita više za njih, nastavi sa igrom. Prođe i letovanje koje sam upamtila ne po tome što smo na njega jedva otišli, već po onim slatkišima, nadajući se da je moj sin zaboravio na njih.

Elem, naredne godine bile su sve jedna za drugom bolje, odmor je dobio svoju pravu svrhu, mesta su se menjala, i tako smo jedne godine, odmarajući se u Boki Kotorskoj, delili vilu sa studentima iz Novog Sada koji su boravak na moru plaćali prodajući – američke krofnice!
Moj sin, već gimnazijalac, više vremena je provodio sa njima (normalno) no sa nama, izlazeći u grad, idući na plažu, čak im neki put i pomažući. Odmor je bio pravi, baš kakav treba biti, deca razmeniše adrese, telefone, vratismo se kući.

Jednog dana, ničim izazvano, moje dete izgovori: “Mama, jel ‘ znaš da ja nisam probao nijednu krofnicu dok bili u Boki?”
Zanemeh.
Šta da kažem, kad si majka, ne treba mnogo mudrosti da naslutiš, da znaš. Kroz mozak i kroz srce isti bodež prođe. Ajde, možda nije to što mislim, ajde, pitaću: “Zašto? Video da sam bila u pravu, a? Nehigijena, ista masnoća, grozno, je li?” – pokušavam uz silom veselost i kao neki osmeh.
“Ne. Nego zato što ih nisam probao onda kada sam najviše želeo. Nikada više nakon toga nisam imao toliku želju da ih probam, čak i sada, kada mi sve vreme bile pri ruci. Prošlo me. Rekao sam da me mora proći.”

Psujem sebe, psujem našu naivnost i glupost, psujem što onda, davno, nisam IZMISLILA pare za pet porcija, pa makar gladni bili ceo dan. Gotovo, prošlo, ali je, nažalost upamćeno. JA sam i trebala da upamtim. Moje dete ne, nikako…

P.S. Dok kucam zadnji pasus, zvoni mi telefon – Simče. Vraća se s’posla, priča mi kako našao odličan kolač i rođendanske svećice za druga, ide da ga iznenadi.
“Znaš li o čemu upravo pišem” – pominjem dve ključne reči, smeje se :
“Ma ajde…”
Kakvi “ajde”… Samo kad bih mogla vreme da vratim. Samo kad bih mogla da taj dan promenim. Sitnice, kažu. Deca su to, zaboravljaju, kažu. Šta zna neko ko ima pet godina, kažu.
Nikada, nikada ne treba slušati šta kažu. Mnogo reči je zaboravljeno. Ovo je utisnuto, zanavek.
“Sine, samo da ti kažem, imala sam goste, pravila američke krofnice, nikada mi gore nisu ispale”
“Mama…u redu je”
Nije. I neće nikada ni biti, a ja to ne mogu da promenim…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.