Priča o itisonu

Nekad život ume da se otme kontroli i posledice postaju vidljive. Ovo nije priča o tome. Ovo je priča o itisonu.

Bio sam drugi razred kad je učiteljica rekla da donesemo po 50 dinara ako želimo itison u učionici kao buržuji iz drugog četiri. Naravno, rekli smo da želimo, što smo i potvrdili jednim gromoglasnim DAAAAA! Usput smo se i dosta smejali kao moroni jer nismo znali šta je itison. Sada shvatam da je u to vreme to bio ozbiljan udar na budžet, ali tada sam mislio da smo milioneri, jer je keva dala otkaz u firmi i počela da prodaje robu iz Turske na Bulevaru, što sam ja doživljavao kao prilično gospodski posao. Ipak, do kraja godine sam počeo da shvatam da trgovina funkcioniše tako što da bi dobio neku robu to moraš da platiš, a i put do Turske nije džabe, tako da ako prodaš trenerku za 10 maraka, tebi ne ide baš svih 10. Iskreno, to saznanje me je malo i šokiralo.

Elem, uz dosta kreštanja kao i uvek, pobedili smo roditelje koji su platili itison. Kad smo videli šta je itison nismo krili nezadovoljstvo, ali tada nisam znao da će mi taj itison praktično spasiti život.

Došao je veliki odmor koji se uvek iskoristi za jedan fudbal u školskom svi protiv svih. U prvoj ekipi je bilo nas recimo 35, a u drugoj možda dvoje troje manje, a ne mogu da kažem da neki nisu menjali ekipe u toku igre. Sve u svemu, rezultat je u drugom planu. U prvom planu je što se svi oznojimo i usmrdimo kao govna i naravno popijemo oko 100 litara vode onako direktno sa česme u WC-u. Počeo je čas, prošlo je desetak minuta kada sam tražio da odem do WC-a. Milena govnarka ni da čuje.
Milena je bila učiteljica do četvrtog razreda i nije me volela, a postojala su dva razloga za to.

Prvi razlog je moja keva koja je smatrala Milenu najobičnijom seljančurom iz Kruševca i nije želela da priča s njom, niti da ide na roditeljski. Jedini prihvatljiv način komunikacije su pisma koja je slala po meni (živeli smo prekoputa škole) što je verovatno nezabeležen slučaj. Drugi razlog sam ja i moje čitanje domaćeg iz prazne sveske. Naime, mislio sam da mogu iz glave da prepričam Alisu u zemlji čuda, jer sam gledao crtani film. I uspeo sam, ali me je Jelena koja je sedela iza ocinkarila. Ovo cinkarenje sam rešio tako što je Jelena dobila šestar u obraz, a ona je meni bacila kroz prozor pernicu koja svira.

Bilo kako bilo, Milena me slala cele te godine na razgovore sa pedagogom, jer je je mislila da nije normalno da dete od osam godina bude prevarant.
E, sad, u to vreme sam bio vlasnik potpuno neotporne bešike. Znači ono pojedem sladoled, pišam 2 minuta. Tako da je preda mnom bio pravi izazov KAKO OSTATI NEUPIŠAN NAREDNIH 35 minuta.

Nikad nisam bio neki borac, tako da sam izdržao možda još 5, 6 minuta i upišao se kao retard. Sedeo sam do zida, pored mene Nikolina, oznojio se, zuji mi u ušima, pomišljam da je ovo verovatno kraj svega, jer brate ono kao upišao sam se u školi. Pogledam dole, a ono, matori, itison sve upija + ja u tirkiznom šuškavcu, ma, ništa se ne vidi. Sad je već malo lakše. Stavim ranac na upišano mesto i pokušavam da se ponašam neupadljivo tako što Nikolinu pitam nešto glupo tipa šta radiš. Što je potpuno upadljivo ponašanje, jer fazon nikada nismo razgovarali. Srećom, samo je okrenula glavu. Onda mi je prošlo kroz glavu, šta ako me ova govnarka prozove na tablu da radim zadatak i onda svi vide koliko sam se upišao i opet mi se vratila panika.

Sam Gospod me je pogledao i prozvala je Artija Šiptara na tablu da radi jednačinu tipa X+4=11 što znači 5 minuta nemog gledanja u tablu, još 5 minuta poptunog nagađanja, a kada slučajno pogodi koliko je X, još 10 minuta nemogućnosti da objasni kako je došao do rešenja.

Zvonilo je. Prvi izlećem, otrčavam u WC, polivam se vodom svuda. Ovo sam isplanirao još na času. Bio sam potpuno mokar, tako da ne može da se vidi da sam se upišao kao magarac. Pitanje zašto smrdi mokraća u učionici niko nije potegao, jer je generalno smrdelo na štalu.
Milena kad me videla mokrog na sledećem času samo me pitala da li sam glup, ja sam rekao možda. Rekla je da dođe majka sutra u školu, iako je znala da neće doći, ja sam rekao doći će, iako sam znao da neće doći.

Tek nakon osnovne sam priznao detalje vezane za ovaj incident, ali do tada su se desile i dosta gluplje stvari, pa nije bila neka ekskluziva.

Autor: Nemanja Tasić