Muke prosečnog muškarca

Ovamo u pivnici gde sedimo se obično natežemo kad treba da se ode do trafike ili prodavnice. Pregovori traju danima, kao oko Kosova. Da lik pored nije otvorio leskovački roštilj, pocrkali bi gladni.

I, kažem, niko neće do trafike. Osim kad radi ONA.
A ONA nema ime, pravo da vam kažem, nismo sigurno da l’ ima i noge, jer je vidimo samo od pojasa na gore.
Ali zato ima to neko lice, koje kad vidiš ne može da ti ne bude lepo. I naočari za vid, ali neke mnogo lepe. Neki malo čudan oblik glave, i dugu kosu vezanu uvek u rep.
I ima neki umilni glas, pa kad ti kaže:

– Ćao, izvoli.

ti ne znaš da l’ da kažeš Winston crveni ili da joj prepišeš imanje, kuću, okućnicu, kuče, kompijinu biciklu i rođenog oca.

I tačno provalimo kad radi ONA, jer se neko unezveri, pa na svakih deset minuta ide kao do trafike, jer smo mi muškarci glupi pa numemo da kažemo otvoreno kad nam se neko sviđa, nego ideš onda kao majmun, kupuješ mančmelou, ima dijabetes da dobijemo.

– Gde ćeš brate?
– Do trafike.
– Pa malopre si bio.
– Ma nisam žvake kupio.
– Evo ti žvake na stolu.
– Aha. Uh, ali te su Eucaliptus, ne mogu ja te.
– Nego koje kupuješ sreće ti? Orbit sa šunkom?
– Ma jok, one druge.
– Čekaj, čekaj. Je l’ radi ONA?
– Aha.
– Idem i ja sa tobom.
– Što?
– Da kupim nešto.
– Šta?
– BILO ŠTA!

Autor: Nemanja Cvijetić
Čarobnjakova ispovedaonica

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *