Manji problemi

Ovde do mene žive neki šljakeri. Dosta kasno dođu uveče kući, retko pre ponoći, i onda krenu da spremaju neku klopu. Ja se taman spremim da legnem kada me sa terase i od ispod vrata zaplahne talas svežine tipa luk/paprika/jaja, ili neke prženice, a nekad omirišem i krmetinu u to zlo doba. I eto, umesto da spavam ja se razbudim, ogladnim, unervozim se bez potrebe. Al to je manji problem…

Neko je na onu vertikalu što povezuje kupatila i što odvodi bazd od njanja napolje, vezao kuhinjski aspirator. E taj neko otprilike šest puta dnevno sprema ribu, ne znam u čemu je fora ali mogu da se zakunem da ništa sem ribe ne sprema. Obzirom da stanuje negde ispod mene, moje kupatilo avanzuje dobar deo tog ribljeg ispuha. I šta se dešava, svi peškiri i veš u kupatilu, toalet papir, zavese od kade… ma sve bre zdiba na ribu. Istuširam se, obrišem se peškirom, izađem na ulicu i dok stignem do ćoška za mnom ide kolonija mačaka, ne jebu dva posto ni pse što laju ni ništa, za mnom ko da imam čarobnu frulu. To za frulu je doduše jednom neko inače reko, al to sad nije tema. Uglavnom, pola prijatelja misli da ih lažem i da radim u ribarnici, a slučajni gosti koji namere u moj toalet ubeđeni su da kenjam sardele. Juče me jedna komšinica na hodniku startuje i kao, de si oslić, jel trzaš i dalje… Mislim se, ideš ti u pičku materinu malo znaš… i tako. Pre neki dan isto, u teretani, zgodna jedna cura priđe mi i pita jesam li ja Dudarim, jesam reko, kako si me prepoznala? Jel po pločicama? Kvadricepsu? Kaže, ne loži se some, peškir ti dismr na šarana, i uvuci malo tu stomačinu. Al to je manji problem…

Danas klopa može da se naruči putem Interneta, kakva utopija. Ranije, mene pokojna baba lepo pita šta mi se jede sutra, pa se mi tu siti ispričamo, pa dogovorimo vreme za kad da bude gotovo, pa ceo dan mislim kako ću to da jedem… Sad ne moraš nikome ni da kažeš šta ti se jede, samo klikneš i na vrata stigne krkanluk taman dok stigneš dopereš ruke i nasečeš ih za salatu. I ko nije imao babu koja kuva i to, taj je išo u prodavnicu, ko ja kad sam ostao bez babe. I onda se tešiš, kao, evo prošetao sam sto metara do prodavnice i nazad, to je strošilo neke kalorije, sad bez frke mogu da savalim ovu kutiju sladoleda i tri piva. Sad nema ni te utehe, tri ujutru, jede mi se ovo, evo ga na vratima. Čim nešto zamisliš u sledećem trenutku je spremno da ga iskenjaš. Al to je manji problem…

Danas su jako popularne prodavnice zdrave hrane koje prodaju robu na rinfuzu ali pride često prodaju i ostale stvari. Tako sam ja juče otišao do prodavnice zdrave ishrane “Zdrav dućan” i kupio novine, žvake, cigare, milku s keksom i pelat u konzervi. Ajd to sa milkom još i nekako, čokolada može biti zdrava utoliko što leči depresiju, al ovo ostalo je zdravo kolko i letovanje u Sutomoru. U kesi sam imao više kancerogenih materija nego što se komšija ribe najeo, preselo mu. Ako se hraniš kod lokalnog trovača to ne valja, ako ideš u “zdravu hranu” ima da odapneš pre tridesete, ako naručuješ klopu s Neta opet nije dobro, kod Kineza previše “vegete”, i u kiselu vodu je stavljaju, obrni-okreni ugasio si… Al to je manji problem…

Za praznik rada svi vole da krkaju meso, da prave roštilj negde u prirodi i sve, volim i ja. Uvek se tako skupimo, nas par, kupimo bar triput više nego što možemo da pojedemo i jedemo dok ne pojedemo, sasvim jasno. I onda biraš gde ćeš da raspališ vatru, da nađeš neko mirno mesto, gde nema šabana i keba a po mogućstvu ni krpelja. I taman ga nađeš, ili bar misliš da si ga našao, a pored tebe se nasadi neka porodica u fazonu tada medved, mama medved i deca kao produžetak vrste, šira familija tek da vašar bude potpun. I onda tata medved iz opel karavana (dizel 1.9) izvuče “guerinku” i rasplete neki bećarac, kunem se, evo šta su pevali za prošli Prvi maj:

“Kupili smo mi za roštilj meso,
čačkalicu deljem, a tebe bi kreso,
da ne pukne bruka, naseci i luka,
jer moj ti je ćevap, mila pravi sevap…”

Pa da mu j**beš mater. Razumem ja i crven ban i narodne erocke dovitljivosti, al bar da je imao jednu dobru ćerku pa da se i uživim u pesmu. Al to je manji problem…

Veći problem je što otkad su ove vrućine ja skoro ništa ne jedem, bled sam i stalno grizem nokte. Dajte vetra, barem pola metra, i kap kiše, da želudac diše…

Autor: Dudarim

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *