Majstor na delu

Kad je neki fizički posao u pitanju, šta god da se radi, moj otac Ljubiša prvo mora da mi pokaže kako se radi, bez obzira da li ja to znam ili ne znam.

Doduše, ima tu i moje zasluge, jer sam se stalno pravio lud kad nešto treba da se radi, pa on sad da mi ipak pokaže, ZA SVAKI SLUČAJ.

Tako je jutros uzeo praher i počeo da mi objašnjava kako se trese staza iz hodnika, kao da je to cepanje atoma, a ne udaranje parčem drveta u parče tepiha.

I meni onda opet ne preostaje ništa drugo nego ili da se pravim lud, pa da mi da ostav i pošalje me u kuću, ili da ga iznerviram, pa da baci praher i on ode u kuću, jer nas dvojica ne funkcionišemo dobro kad smo na razdaljini manjoj od dva metra.

“Znači gledaj, uzmeš i ovako udaraš, da izađe prašina sva.”
Znam.
“I ideš redom.”
Znam.
“Deset udaraca u ovom redu, pa onda kreneš na sledeći.”
ZNAM.
“I udaraš, vidiš kako izlazi prašina kad udaram, vidiš, pogledaj.”

U tom trenutku sam se nosio mišlju da ga, ka Tom Sojer pustim da istrese on te staze a ja da stojim pored da gledam, ali sam se ipak odlučio za drugu opciju.

A ćale? Kako znaš kad si istresao prašinu?
“Molim?”
Mislim, kako znaš kad nema više prašine u tepihu?
“….”
Ozbiljno te pitam.
“Sti lud ili glup? Pa kad ne izlazi više kad udariš.”
Pa tu koliko god da udaraš ima dizlazi prašina, to je Sizifov posao, ja da ti kažem odma.
“ONDA UDARAJ DOK NE POCEPAŠ STAZU!”
Znači što više bijem, to bolje?
“JESTE! Tako je trebalo ja tebe da tučem.”
Samo što iz mene ne bi ispadala prašina.
“Nego šta leba ti?!”
Pamet i sarkastični komentari.
“MA NOSI SE!”

Autor: Nemanja Cvijetić
Čarobnjakova ispovedaonica

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.