Danas sam kupio italijanske maramice za čišćenje prozora. Privukla me je cena (85 dinara) i uzbudljiv tekst na pakovanju koji je glasio:
“Maramice za čišćenje staklenih površina, ne ostavljaju tragove!”
Savršeno, sve što ne ostavlja trag moj je prijatelj. Čim sam došao kući bio sam rešen da ih isprobam pošto generalno me mrzi da perem prozore na uobičajen način. Ipak, ajd reko da testiram jednu na ogledalu. Rezultat je bio kao da sam sunđer umočio u sladoled a onda u pivo i s tim probao da čistim. Posle sam naravno morao sapunicom da operem celo ogledalo, pa čistom mokrom krpom pokupim sapunicu, pa onda suvom krpom onako kružno da doteram stvari do kraja. Glupi žabari, i ja sa njima kad kupujem takve stvari.
Ovo govno od maramica sam inače kupio u “Liliju”. Кo ne zna, to je domaći lanac parfimerija gde se pored kozmetike u najširem smislu prodaje i sitna galanterija i koješta što muškarci ni ne znaju da postoji a žene stalno kupuju. Interesantno je da na svakoj od radnji piše “Lili drogerija”, a ako uđete i tražite nešto lucidno i omamljujuće, prodavačica će biti u fazonu “Od krema za lice imamo samo Niveu”, al dobro.
Nego, ono što je specifično za ove parfimerije je to što se ja svaki put kad uđem u neku osećam kao da sam dospeo u konc logor. Pored svakog rafa stoji po jedna “prodavačica” koja budnim okom motri da neko nešto ne api. Bez preterivanja, u svakom trenutku bar deset njih stražare u radnji koja ne može da primi više od petnest mušterija, a pritom imaju i video nadzor. Ako u “Lili” uđete zajedno sa nekim, ili ne daj Bože imate ranac ili bilo kakvu torbu, tetka na kasi odmah pritiska crveno dugme za uzbunu. Samo čekam dan kada će im podeliti one elektro-šok palice, pa kad te omaje jednom a ti posle gledaj kome si našo da kradeš šampon od breze u kesici, p*zda ti lopovska…
Nije “Lili” jedina prodavnica sa zabagovanim prodavačicama i čudnom politikom. Otkad su “Pekabete” i “C-marketi” postali “Mini-maksiji” dosta se promenila struktura zaposlenih. Na kasirke ne mogu baš mnogo da se žalim, jer kolekciju “jesen-zima 1946/47” su zamenili curama rođenim približno devetoj deceniji prošloga veka, tako da se i meni sve češće omakne ono “u redu je”. Al zato ove što rade na suhomesnatom su totalna trauma. Evo recimo kako to ide u eks “Pekabeti” kod mene na ćošku, scena od pre neki dan:
– “Daćete mi jedno dvesta grama gaude.”
– “Ammmmm?” `set/homepage `about:blank“
– “Gaude, jedno dvesta grama, može Imlek, evo ova u žutom celofanu ovde…”
– “Aha! Кačkavalj! Кolko je to otprilike?”
– “Pa oko dvesta grama, otprilike…”
– “Da ali koliko vam to dođe?”
Moram priznati da me uhvatila nespremnog. Slažem se da bi bilo uzbudljivo meriti sir u megabajtima, ali to još uvek nije slučaj. Dvesta grama ko dvesta grama, prilično zbunjen reših da još jednom ponovim.
– “Pa to mu dođe, jedno, petina od kilograma, eto tako nekako, da, tako otprilike…”
– “Ma čoveče koliko je to sira, razumeš, ovako, u daljinu?!”.
E sad, da ga j*bem. Sve sam očekivao, ali da sir merim u daljinu, to je i za mene i za “Mini-maksi” egzotika. Skontam da je tetka nova i da verovatno ne zna koliki komad sira ispadne na tih dvesta grama, i da očekuje da kažem koliko parče bi trebalo da odseče a da ne bude ni previše ni premalo.
– “Aha, to mislite, pa što odma ne kažete. Odsecite, tako, jedno… pa, tri santimentra, to bi trebalo da bude oko dvesta grama.”
Muk. Neverica. Tragedija. `format C: /u`
Lepo sam video iz njenog pogleda da me mrzi i da kune dan kad se zaposlila. Zašto jednostavno ne mogu da kažem da oću malo il mnogo, dva prsta il pola šake, do nalepnice il ceo komad…
– “Dajte pola od toga gde vam nož stoji…”
– “Vako?”
– “Pa malo ma…”
Štuk-fiju-tras-vag-celof.
– “Trista dvajes grama, jao, jel vam to mnogo? Oćete da vratim?” `kill process\end task`
– “Ma nije mnogo, pakuj…”
I tako. I one cure po hipermarketima što rade promocije su jako naporne, na stranu što većina njih dobro izgleda. To što bih im kupio pivo ne znači da ću kupiti litar maslinovog ulja da bih dobio “tokai” upaljač. Al o tome nekom drugom prilikom…
Autor: Dudarim
Be First to Comment