Lift mi ap

Već par godina ne pijem česmovaču, osim što je pristavljam za kafu il cedevitu, zato dnevno propustim kroz sistem po flašu-dve kisele vode. Te plastične flaše više ne skupljam, nemam ih gde. Ranije sam ih čuvao pa slao tetki na selo, da pakuje onaj domaći kuvani paradajz. Nekako mi je mrsko i da ih sabijam, previše je to buke. Sve u svemu, uobičajeno generisanje smeća + flaše znače jedno bacanje đubreta dnevno. Obično oko ponoći odem da ga bacim, to đubre, i to mi je nekako ozvaničava kraj dana. A i u to doba skoro uvek na klupicama sede neke maloletnice i krišom puše dai roditelji ne vide, to mi se uvek svidi da vidim pred spavanje, mlado i dekadentno.

Zagrabim kesu sa đubretom, krenem niz stepenice, snimim da je lift zaglavljen između drugog i trećeg sprata. Bacim, odmerim klupicu, sudarim se s nekim kerom koji je razvlačio jagnjeću lubanju pored kontejnera, krenem nazad. Lift stoji zaglavljen između četvrtog i petog. Кoje su šanse da se zaglavio između druga dva sprata u roku od tri minuta?!

Кonačno legnem i tu prelomi stara dobra paranoja. Šta ako lift nije prazan? Recimo, neko je od penzosa ušo i proradila srčka, srušio se između drugog i trećeg sprata, uzdrmao je vrata i lift je stao. Onda se pribrao da ponovo pritisne dugme, ali se kod sledećeg sprata za par sekundi opet srušio i sad čeka da crkne u liftu. Trebalo bi da ustanem i da proverim, i bi ja, samo da nije dva ujutru.

Probam malo da maštam o onim klinkama s klupe, da brže zaspim. Nema šanse, kako krenem da zamišljam šarene dokolenice i kikersice, tako mi u glavu dune polu mrtav čiča koji baca peglu po liftu. J*biga. Posle nekog vremena, konačno me uhvati san…

Posle dva minuta, nešto me trgne i probudim se. Pogledam gore, sijalica bez plafonjerke, levo dugmići, desno nečije razmazane sline i teget flomasterom ispisano “puši te ga cigani!” i “maja je blajvala željku”. Iza mene slomljeno ogledalo a ispred odškrinuta vrata od lifta i zadah rakije koji dezinfikuje ceo objekat. Moraću ili da smanjim alkohol, ili da koristim stepenice, ili da ne sanjam gluposti.

Autor: Dudarim