Hvala ti deda

Ove dedine rečenice nikad neću da zaboravim, sve i kada bih hteo.

Kad sam se ja rodio, moji su još studirali, tako da sam nekoliko prvih godina proveo kod nane i dede u Čačku. Otkad sam počeo da hodam tumarao sam za dedom kao psić, gledajući sve što radi i učeći od njega.

Moj deda je bio veroma organizovan čovek, nije voleo nered i imao je svakodnevne rituale kojih se nije odrekao sve do smrti.

Sećam se leta, uvek sam ustajao rano ujutru zajedno sa njima, i idem sa dedom na to veliko kameno korito u dvorištu gde smo se umivali i prali zube na jutarnjem suncu, pre jutarnje gimnastike.

Dok sam stajao tako pored njega držeći svoju četkicu za zube, on je umočio svoju u kofu sa sodom bikarbonom, okrenuo se prema meni i rekao:

“Lolo, moraš da pereš zube, jako je bitno. Sad ne možeš da shvatiš šta znači imati čista usta. Prljava usta ne mogu da izgovore lepu reč. Čak i lepa reč iz prljavih usta zvuči ružno. Tako ti je i sa ljudima Lolo. Svi se rode isti, ali te okruženje pokvari, ako se ne odupreš i pustiš ga da te pokvari. Ako je do tebe kvaran zub, moraš da se trudiš da ostaneš čist inače ćeš se i ti jako brzo pokvariti.”

Sad vidim koliko je bio u pravu. Sad kvarnih zuba ime više nego ikada. I sad je najbitnije da budeš lepa reč u moru truleža i memljivih zadaha.

I sad hoću da budem lepa reč više nego ikada.

I nema odustajanja i nema nazad.

Autor: Nemanja Cvijetić
Čarobnjakova ispovedaonica

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.