Gluvi telefoni

“Ja ti mogu ispričati, ali ne mogu umesto tebe da razumem”, ili “Od onih koji ništa ne čitaju, opasniji su jedino oni koji za sve što pročitaju veruju da je istina”.
Gluvi telefoni.

Zamisliš reč i tiho je u glas uobličiš šapnuvši je u uvo onome do tebe. E, sad, možda taj do tebe izistinski želi da se igra, pa se koncentriše na to da čuje, pažljivo se usredsredi i tvoju u glas pretvorenu reč prenese dalje. Ali, onaj iza njega je dekoncentrisan, razmišlja o nečemu drugom, pa nešto drugo i čuje i dalje prenese (ima ona stara, dobra fora o nagluvoj zlatnoj ribici “ja joj tražim pare-ona nudi jare; ja pomenem novce, ona stvori ovce (dalje neću, znamo svi o čemu se radi 🙄)), ima i onih koji bi da uvek neko drugi bude gluvi telefon, pa namerno izmene jedno slovce, jedvačekajući da prvi uzviknu” gluvi telefon “, podrugljivo i zlobno.

Tako nekakva igra je prenošenje onog što čujemo i onog što razumemo, ili pomešamo glas iz svoje glave sa onim sa tudjih usana. Stvarnost i uobrazilju.
Ispričaću vam jednu stvarničku priču.

Naime, moj sin je podjednako vreme provodio u svojoj, tj našoj kući i kući naših komšija, prijatelja i rodjaka, kod “moje Jace” koju i dan danas svojatamo,oboje je svojom zovemo. I seli oni tako da ručaju(naravno, svako svoje mesto za stolom je imao,moje dete u čelu), ali, Milan ne prestaje da priča, radoznao i nenatpričiv! Dragan (Jacin brat), kaže:

“Milane, jel ‘ smo odavno naučili da sa za stolom jede, a ne” melje”.
“Jesmo”, kaže on posramljen i poslušno nagnu glavu nad tanjir.”
Elem, ručaju oni tako i u jednom trenutku kaže Jacina majka:
“Dragica slomila ruku.”
Radoznao, kakvog sam ga rodila, Milan podiže glavu, prestane da jede i pita:
“Koja Dragica?”
Već iznerviran, Dragan podiže glas”
“Milane, šta smo se malopre dogovorili!?”
“Pa jesmo, ali koja Dragica, kaži mi samo to!”
“Tračaro jedna, odmah da si se podigao sa stolice, pokupio kocke i otišao kući! Sram te bilo, koliko puta ti je rečeno da se ne zanimaš za ono što te se ne tiče!”

Priča mi Jaca posle, kaže, gledam ja Milana kako mu drhti brada, onako sav pokunjen izlazi, ustajem za njim i u hodniku ga grlim i govorim:
“Pa što si takav, pa znaš koliko te volimo, pa zar ne možeš da se suzdržiš bar dok se ručak ne završi…”, misleći da on plače zato što je njen brat podigao glas na njega, a on, onako jecajući, kaže meni:
“Jaco, bRRRe, pa kaži mi KOJA DRAGICA???!!!”

Naravno da su svi pali pod sto od smeha, vratili ga i rekli mu “koja Dragica”, popustivši mu i propustivši jedan čas vaspitanja.
A, da, važno je reći da je moj sin tada imao četiri godine i da je hteo da čuje ono što ga u tom trenutku zanima, ne razumevajući ništa više ni šire…
E, pa , da se vratim na one gluve telefone.

Suština je onde gde je srž našeg razumevanja, emotivne i mentalne inteligencije, početka širine i umeća obmotavanja i odmotavanja klupka od reči. Neko pravi urednu loptu, neko neurednu gužvu. Jednostavno, neko ume da uhvati pravu nit, neko od izvučene napravi još tanju, razvuče je i pokida. I niko mu ne može reći da je upravo on “gluvi telefon”, jer ga neće čuti ni razumeti…

Još jedna malecka istinita priča:
Dok ispred svojih kapija sede, dokone “domaćice” uvek pričaju neke priče. U onima koje su poučne i hvalospevne, naravno da su one glavni likovi. Ali, kada se priča o nekima nemoralnim, lošim ili pokvarenim, NARAVNO sa su to neke druge…

Nisam ni dobra ni loša, svakome onakva kakvom me vidi ili doživi. Zato uvek pričam priče u prvom licu, lakše je i pravednije no da nekog povredim, pokudim ili rastužim.
Naravno da se nije sve meni desilo, ah, pa onda bi moj život bio pravi film!
I ukoliko to ne možeš razumeti, pokupi svoje džopke i ustani od stola, za tebe je igra završena, uostalom, nemamo više četiri godine, odavno smo prerasli igru gluvih telefona…
Jer zaista, “koja Dragica” nije suština…

Autor: Hermina Zlatanović

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *