Drvo

Zove me malopre majka, kaže otišli u Čačak u dedinu kuću, eno ga otac nešto se mota oko starog pradedinog oraha, nešto obrezuje, j*bava ale.

Taj orah stoji u dvorištu već skoro 100 godina. Posadio ga dedin otac, da ima gde da čita novine i da ruča u hladovini, i od tada je na tom mestu. Pričao mi deda da je preživeo sve. Prvi rat, drugi rat, Nemce, Italijane, kiše, snegove, suše i poplave, i dalje nenadj*biv stoji onde na kosini i ne j*be živu silu, raste i grana se.

Ja sam ga samo za ovih 30 godina zapišao jedno par hiljada puta. Jebiga, volim da šoram napolju, to mi je od malena. Pa samo onda utezivali imena tu, ni na to nije obraćao pažnju. Šta god je neko radio tom orahu, on je ćutao, gledao svoja posla i rastao.

I meni je eto trebalo da napunim skoro 32 godine da shvatim da mi je životna ambicija da se ponašam kao jedno najobičnije drvo. Da se ne obazirem na vremenske prilike i na bagru i one koji me zapišavaju i režu, nego da rastem i rastem, što u visinu što u širinu, ali da za sve tom vreme nikad ne zaboravim gde mi je koren i odakle sam počeo.

Pa ko hoće pod moju hladovinu – hoće.

Autor: Nemanja Cvijetić
Čarobnjakova ispovedaonica

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *