De lako matori

Nekako, kad si muško, u prirodi ti da znaš da radiš što više stvari – zameniš osigurač, napumpaš balon detetu za rođendan a da se ne onesvestiš, popraviš rernu, zameniš točak na autu, podgreješ supu i tako dalje i tako dalje.

Mislim, nije da to mi sad radimo jerbo volimo da nam ruke zamašćene i prljave, nego volimo taj osećaj kad te ženka gleda i misli se – PA I NISAM SE BAŠ TOLIKO ZAJ*BALA.

I ja sad recimo radim heavy duty job, mogu duradim šta hoćeš, ali opet znam da ima’u tre stresne situacije u životu svakog muškarca kad možeš dispadneš em šonja, em debil, em nsposobni debil i šonja u isto vreme.

Jedna je kad ti žena da da otvoriš teglu sa kornišonima i stoji ispred tebe i vrši pritisak coktanjem, a ti je staviš između nogu i ispadaš idiot bez ič snage u ruke, sve to u stavu kao da si se upišao.

Druga je kad otvaraš zdenka sir u društvu, pa se spetljaš sa onim aluminijumom i onda pojedeš sve ono onako u ambalaži, pa kad te gosti pogledaju kao budalu ti kažeš U PARIZU SE ‘VAKO JEDE SIR!

Treća, meni najstresnij je bila kad me žena slala da joj kupim uloške. Lept*jebo, preznojio sam se petnajs puta.
– Znači uloške?
– Jeste.
– Bilo koje sa bilo čime?
– NE BUDALO! Ne one roze, nego rezedo, i ne sa krilcima onim većim, nego sa onim manjim.
– Ti beše znaš da ja ne razlikujem boje? Koja bre rezedo i roza?!
– Dobro, to se prepozna lako. One boje kajsije i trule višnje NIKAKO!
– KAJSIJA JE VOĆE NIJE BOJA! A trula višnaj je Cecina pesma, to kad se ono Arkan vrati sa ratišta pa ostavlja tragove kao da je neko zgaziooooooo trulu višnju.
– Slušaj me budalo, uđeš, kupiš uloške i izađeš.
– Ašto bre ne prave to vama onako velike, kao pelene, i nosiš to tri dana. Ili sa dva lica, kao Mont jakna, i kupiš jedan i mirna si.
– IDI MI KUPI TO!
– Dobro bre šta se dereš, ko da si u PMS-u.

I onda odem i mislim se MA KOLIKO TO MOŽE DA BUDE TEŠKO, pa uđem u maksi i nađem raf od 185 metara samo sa ulošcima, pa stojim onako i gledam, malo plačem u sebi, malo naglas i pevam Vladu Georgijeva, pa kad prodavačice prestanu da me pitaju TREBA LI VAM POMOĆ jer vide da mi pomoći nema, isplačem se kao čovek, uzmem tu trulu višnju ne sakrilcima nego sa spojlerima, i vratim se kući.

Ni ne naplate mi to, misle gre’ota ako je neko već retardiran.
Pa se onda popnem ispred vrata, ostavim uloške pogrešne na otirač, pozvonim i pobegnem.
I to je to.

Autor: Nemanja Cvijetić

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *